Примери

ДРАГАН РАДАКОВИЋ, ДИРЕКТОР ЈП „КОПОВИ КОСОВО – ОБИЛИЋ”, ОДЛИКОВАН ОРДЕНОМ СВЕТОГ САВЕ ПРВОГ СТЕПЕНА
Тамо где је најтеже
Оставши без свега што су деценијама и поколењима стварали, пословодство и радници овог јавног предузећа из јужне покрајине нису у избеглиштву клонули духом и вољом, нису пристали да постану терет никоме, па ни држави. Оно највредније што имају, ипак, понели су у себи. Знање, огромно искуство, марљивост, солидарност, самопожртвовање. Наук: „Сејмо с љубављу, нићи ће.” Зато су успели да преброде толика искушења, дигну се, поново постану јаки, те да несебично помажу другима

На празник Преображења Господњег, 19. августа 2008, у тек освештаној православној цркви у Прилужју код Вучитрна, на Косову и Метохији, Његово Преосвештенство епископ рашко-призренски Артемије одликовао је Драгана Радаковића, директора ЈП „Копови Косово – Обилић”, Орденом Светога Саве првога степена. У сажетом образложењу стоји да се ово високо одликовање Радаковићу додељује „за делатну љубав према Светој мајци Цркви, посведочену примерним животом и несебичном дарежљивошћу, којима је, градећи више светиња у нашој помесној цркви, јачао духовну, културну и националну свест нашега народа”.
Истога дана општина Прилужје–Вучитрн доделила је Драгану Радаковићу Повељу почасног грађанина овога места, „у знак захвалности за изузетно разумевање и помоћ, с најбољом спознајом да траг у времену и простору косовскометохијском остављају само они људи који себе несебично улажу и граде темеље опстанка и будућности.”
У скромној директорској канцеларији Драгана Радаковића у Београду, где га посећују репортери Националне ревије, на зидовима стоји тридесетак урамљених плакета и захвалница добијених за последњих петнаестак година. За градњу цркава, за сваковрсну помоћ упућивану невољницима на разне стране, за духовно укрепљење и уздизање народа српског, пре свега оног на поново распетом Космету.

ПОТОМАК ЛИЧКИХ ДОБРОВОЉАЦА

Драган Радаковић рођен је 1956. године у Обилићу, где је започео школовање, а окончао га на Економском факултету Приштинског универзитета. Преци су му пореклом из Лике, са Велебита, из села Медака. Деда Стеван, солунски добровољац и колониста краља Петра Првог, доселио се у Обилић двадесетих година XX века. Драганови родитељи рођени су и одрасли на Косову и Метохији и он себе сматра Косовцем. Супруга Мирославка, машински инжењер, такође школована у Приштини, потиче из једне старе српске косовске породице. На Косову и Метохији су им се родила и деца, ћерка Марија, апсолвент права, и син Миле, који је завршио менаџмент.
По завршетку студија, Радаковић најпре ради у једном услужном предузећу у Обилићу, затим се обрео у синдикату, где прелази пут од председника општинског одбора до председништва савезне организације у СФРЈ, потом и СРЈ. После је постао директор „Синдикалног интересног предузећа радника” (СИПРА) које је деловало у оквиру тадашње „Електропривреде Косова”. Са те функције дошао је 1998. на чело ЈП „Површински копови Косово – Обилић”.
Само годину дана касније, у пролеће 1999, почела је НАТО агресија на Савезну Републику Југославију. Бомбардовања, разарања, смрти. Жену и децу збринуо је у Барајеву, код брата, а он је остао на Косову и Метохији, где је дочекао и крај рата.
– Био сам на неком на састанку са енглеским официрима, у лето 1999, када су у Приштину ушли припадници ОВК-а и почели да пљачкају – прича за Националну ревију директор Радаковић. – Мој стан био је међу првима у које су провалили. Ништа из њега нисам изнео, остао сам само у ономе што се на мени задесило тог летњег дана. Чуо сам после од неких познаника да је ме је онај што је први провалио у мој стан хвалио како сам био добар домаћин. Остао сам у Приштини, више дана крећући се од једног до другог пријатеља. Када је и то постало немогуће, онако без игде ичега запутио сам се у Београд.
Са Косова и Метохије избегло је више од половине радника „Електропривреде Косова”. Руководство овог енергетског гиганта окупило се у његовом представништву у Београду, у Зетској 35. Под кровом једне монтажне бараке нашла су се пословодства ЈП „Термоелектране Косово”, ЈП „Електродистрибуција Косово” и ЈП „Површински копови Косово – Обилић”. Заједно, запошљавају око 5.500 радника, а само „Копови Косово – Обилић” 3.050 радника. Половина њих, после изгона, расула се по целој Србији. Друга половина остала је на Косову и Метохији, у српским енклавама. У помоћ су им прискочили не само тадашња него и све потоње владе Србије, сви састави Министарства енергетике, као и цела „Електропривреда Србије”.

БРИГА О 3.000 ПОРОДИЦА

– Да не бисмо били на терету него од користи држави Србији и њеној „Електропривреди”, ми из „Копова Косово – Обилић” одлучили смо да се бавимо услужним делатностима, пословима које смо радили и на Косову и Метохији и које смо добро знали. Били смо регистрована фирма и почели да се надмећемо на тендерима које је расписивала „Електропривреда Србије”. Нудили смо висок квалитет и најповољније услове, па су послови почели да се отварају – прича директор Радаковић. – Зарађени новац улагали смо у опрему и алате. Данас, у сваком тренутку, на разним радилиштима широм Србије ради 1.200 до 1.600 наших људи. Настојимо колико год можемо да равномерно на послу ангажујемо све запослене. Они који раде добијају пуну плату, а за оне који су на чекању обезбеђујемо 60 одсто. Ни један од наших 3.050 радника, ни једна од њихових породица, није без месечне плате.
ЈП „Копови Косово – Обилић” има изузетно добре стручњаке, високооспособљене за послове одржавања енергетских постројења још док су радили у јужној покрајини. То знање и огромно искуство, уз купљену опрему и алате, омогућавају да се и најзахтевнији послови завршавају квалитетно и у року. Дуго је то списак, овде га можемо само начети.
– Само у Термоелектрани „Костолац”, на основу јавних тендера, добили смо и завршили захтевне послове монтирања четири погонске станице. Само једна од њих тешка је око 320 тона – каже директор Драган Радаковић. –Тренутно, наши стручњаци монтирају пресу транспортера у Термоелектрани „Дрмно”, ревитализују велике багере и одлагач јаловине, раде антикорозиону заштиту на погонским станицама и опреми.
„Колубара Метал” ангажовала је мајсторе „Копова Косово – Обилић” на осетљивим заваривачким пословима и пословима антикорозионе заштите. Нови послови уговорени су и у „Преради” из Вреоца.
Мајстори ове узорне фирме не либе се ни једног посла, а знају сваки из своје струке. У обреновачкој Термоелектрани „Никола Тесла” раде на вентилаторима и дробилицама, одржавају транспорт угља за електране, депонију угља и депонију отпадних материјала, обављају сложене ремонте, као и бројне друге крупне и ситније послове. Граде од темеља и опремају простор површине од око 800 квадрата за смештај важних противпожарних централа. Посебно су поносни на ремонте кондензатора. Такав један посао у Термоелектрани „Никола Тесла Б” пролетос су урадили у рекордном времену. Реч је о сложеним уређајима које чине сплетови од осам до шеснаест хиљада бакарних цеви, које треба заменити и правилно повезати.
Радници „Копова Косово – Обилић” раде више послова за електродистрибуције у Чачку, Нишу, Краљеву и многим другим Србије градовима. Значајан део овако зарађеног новца одваја се за градњу цркава, рад културно-уметничких и спортских друштава, штампање књига...

ДУХ СТАРИХ КТИТОРА

Одавно дубоко свестан да опстанка Срба на Косову и Метохији не може бити без јаке Српске православне цркве, да материјалног одржања и напретка не може бити без духовног, Драган Радаковић то није заборавио ни када је постао директор ЈП „Копови Косово – Обилић”. Улогу свештенства и монаштва Рашко-призренске епархије СПЦ сматрао је кључном, што су каснији догађаји, све до дана данашњег, потврдили.
Стога, Радаковић и предузеће на чијем је челу чинили су колико год су могли. Обезбедили су новац за градњу нове цркве у Обилићу, освећене 1998.. То је учињено и за споменуту Цркву Преображења Господњег у Прилужју, код Вучитрна. За цркву у Лешку Радаковић је набавио нови иконостас, а помогао је изградњу цркве у Сочаници. За храм у месту Племетина набавио је нови иконостас. Обезбедио је део новца за градњу цркве у месту Суви До, код северног дела Косовске Митровице. Помогао изградњу храма Светог Димитрија и Православног духовног центра у северном делу Косовске Митровице.
Није се Драган Радаковић ограничио само на свој ужи завичај, Обилић, ни на шири завичај, Косово и Метохију. Помагао је обнову и градњу цркава и парохијских домова широм Србије. Мајстори „Копова Косово – Обилић” о свом трошку бакром су прекрили цркву у Конатици код Лазаревца, помогли изградњу парохијског дома у тој вароши, за нову цркву у београдском насељу Видиковац набавили велики ручно рађени дечански полијелеј... И толико тога још!
ЈП „Површински копови Косово – Обилић”, које већ пуну деценију изузетно успешно води директор Драган Радаковић, наставља да јача, упркос веома тешким околностима које су их задесиле. Из духа све исходи и духу се враћа.

НР Прес

***

Изузетак
Орден Светога Саве, који додељује Српска православна црква, једно је од најзначајнијих и најстаријих одликовања у српском народу. У првом степену, додељује се само највишим црквеним достојанственицима и страним дипломатама. На пример, 18. марта ове године, на предлог патријарха Павла, такав орден добио је тадашњи руски амбасадор у Србији Александар Николајевич Алексејев. Пошто Радаковић није црквени великодостојник ни страни дипломата, уобичајено би било да добије орден другог или трећег степена. Међутим, Црква је у овом случају направила изузетак, наглашавајући и тиме посебан значај овог чина.

***

Плакете
За свој рад Драган Радаковић је 2006. године добио, поред толиких других, Плакету Привредне коморе Косова и Метохије за унапређење привреде у српским енклавама у покрајини. Годину дана касније, 2007, исто признање добио је од Привредне коморе Србије.

***

Култура, спорт, књиге
Можда зазвучи као фраза, али није: збиља је тешко и побројати све културно-уметничке и спортске манифестације, истакнута друштва и појединце на Косову и Метохији, као и у целој Србији, које су новчано помогли „Површински копови Косово – Обилић” и Драган Радаковић лично. Подржали су и излажење бројних важних књига, међу њима и капиталну монографију Србија, од злата јабука у издању „Принцип Преса”.